Ime Renea Magrita sinonim je za mistiku utkanu u neke od najpoznatih slika nadrealizma na kojima slikar podstiče maštu posmatrača time što ruši granicu između realnih prikaza i iluzija. Za njegovo stvaralaštvo karkteristična je tema preklapanja objekata i preklapanja prizora pri čemu je posmatrač ostavljen da snagom mašte rekonstruiše sakrivene delove.
Rene Magrit rodjen je u Lesinju 1898 godine u porodici koja je pripadala srednejm staležu što je ostavilo traga u Magritovom klasičnom odevanju i prilično običnom i društveno prihvatljivom načinu života za razliku od ostalih, uglavnom ekscentričnih, nadrealista.Njegov način života imao je odejka i u njegovom stvaralaštvu , gde je u svom umetničkom izrazu koristio bića i predmete iz stvarnog sveta (za razliku od, na primer, Dalija koji se češće izražava pomoću fantastičnih prizora) ali ih postavlja u potpuno nov i neočekivani odnos. Magrit je svoj talenat otkrio još u ranoj mladosti, i kao dečak krenuo na prve časove crtanja i slikanja , a kasnije je upisao i završio likovnu akademiju. Njegov najveći slikarski uzor bio je italijanski slikar Đorđo de Kiriko od koga je preuzeo tehničku preciznost i minucioznost u radu oslikavajući predmete realistično i "čisto".Inspiraciju je takođe crpeo i iz tada jako popularnih Frojdovih naučnih radova. Pored Frojdovih teorija o seksualnosti koje su tema nekih njegovih slika, Magrit kroz svoja dela ispituje i mnoge druge psihološke fenomene, a pre svega su to odnosi između vizuelne komunikacije i pisane reči kao i odnosi stvarnih predmeta i njihovih slika ili odraza.
Nakon neuspeha prve samostalne izložbe preselio se u pariz gde se priključio grupi nadrealista ali se od početka izdvajao od njih svojim specifičnim izrazom.Nakon Pariza, jedno vreme je stvarao u Londonu da bi se potom ponovo vratio u Belgiju gde će biti i za vreme nemačke okupacije što će ga odvojiti od ostalih nadrealista, a vezati za lokalne slikare koji će se izdvojiti kao belgijski nadrealisti.
Na samom početku karijere Magrit se bavio vezama između slike i reči i na tu temu je uradio seriju slika, a objavio je i ozbiljna naučna istraživanja. Iz tog perioda je čuvena slika lule, naslikane kao iz školskog udžbenika, sa ispisom "ovo nije lula"( The trachery of images, 1928-1929 )čime slikar želi da istakne da je slika samo iluzija predmeta ali i da ,služeći se kontrastom kao najvećim oružjem vizuelne komunikacije, zadrži pažnju posmatrača i da ih natera da duže promisle o neočekivanom sukobu ispisa i slike. Kontrast koji prožima ovu seriju slika prisutan je u raznim oblicima i na drugim Magritovim delima, i to ne samo kao kontrast između slike i njoj suprotstavljenog teksta već i kao kontrast između mračne ulice sa upaljenom svetiljkom u suprotnosti sa dnevnim nebom (Carstvo svetlosti, 1954), ili kontrast između mirne sobe i bučne lokomotive koja tutnji kroz kamin(Zaustavljeno vreme, 1938). Pored suprotnosti, Magrita su inspirisale i sličnosti između pojedinih predmeta koje na svojim slikama sjedinjuje u nove nestvarne celine koje prkose razlikama koje im nameće um posmatrača poučen iskustvom iz stvarnog sveta. Tako se na Magritovim slikama pojavljue predmet koji je spoj zmije (ljigavog, otrovnog gmizavca) i sveće (koja je simbol znanja i mudrosti), dva suprotna objekta koja ovde povezuje telo zmije koje može lako da menja položaj i oblik i upaljena sveća koja pri toploti smekšava i razliva se po podlozi. U svom stvarlaštvu Magrit se dosta bavio slikanjem iluzija koje teraju posmatrača da traži granicu između stvarnog i varke.Slike kao što su "Vrata ka Slobodi "(1933) i "Ljudsko stanje" (1935) tipičan su primer ove teme koja se provlači kroz veći deo njegovog stvaralaštva. Na oba platna prisutan je motiv pejzaža i njegove slike (slike u slici) između kojih je namerno ostavljena nejasna granica što dovodi do niza pitanja i niza različitih odgovora u tumačenju dela. Na slici "Ljudsko stanje" deo zida zaklonjen je platnom koje se savšeno nastavlja na prikaz pejzaža ali nam ipak onemogućava da vidimo šta je iza. Prizori u kojima jedni elementi zaklanaju druge ostavljajući vidljive samo neke informacije na osnovu kijih nemožemo jasno rekonstruisati zaklonjen deo Magrit je razradio na slici "Sin čoveka" (1964), gde jabuka zaklanja lice čoveka tako da se naziru samo malo oči koje asociraju da je možda u pitanju umetnikov autoportret. Za postizanje zagonetnosti na svojim delima Magrit se služio i odrazima u ogledalu (Not to be Reproduced, 1937), gde čovek, leđima okrenut posmatraču gleda u ogledalo ispred sebe na kome se vidi odraz njegovih leđa i potiljka dok knjiga na polici ispred ima pravilan odraz što nas dovodi u dilemu da li je reč o slici ili ogledalu, odnosno koji je prikaz zapravo tačan.
Kroz celo Magritovo stvaralaštvo njegove slike širile su misteriju i zagonetku, u totalnom kontrastu sa njegovom jednostavnom pojavom. Sredina u kojoj je živeo, ljudi koji su ga okruživali i predmeti iz njegovog vremena našli su put do njegovoih slika na kojima je stvorio jedan paralelni, nadrealni svet. Rene Magrit umro je u Briselu 1967 godine.Njegovo tvaralaštvo inspirisalo je mnoge kasnije umetnike, a njegova dela pojavljuju se na mnogim plakatima, koricama knjiga i omatima muzičkih albuma.
Kroz celo Magritovo stvaralaštvo njegove slike širile su misteriju i zagonetku, u totalnom kontrastu sa njegovom jednostavnom pojavom. Sredina u kojoj je živeo, ljudi koji su ga okruživali i predmeti iz njegovog vremena našli su put do njegovoih slika na kojima je stvorio jedan paralelni, nadrealni svet. Rene Magrit umro je u Briselu 1967 godine.Njegovo tvaralaštvo inspirisalo je mnoge kasnije umetnike, a njegova dela pojavljuju se na mnogim plakatima, koricama knjiga i omatima muzičkih albuma.
Not to be Reproduced, 1937
Carstvo svetlosti, 1954
Zaustavljeno vreme, 1938
Ljudsko stanje, 1935
